(elegija)

Prohujale su

mnoge bitke,

danima i godinama

zaboravljane,

i mnoge oluje su

nekako prošle,

bacajući hladnu,

nestvarnu senku

i ostavljajući ožiljke.

Odlasci su

smenjivali gubitke,

uspomene

zamenjivale ljubavi,

svaka nova jesen

dodavala

za nijansu

tamniji ton.

Negde su se

u tim daljinama

izgubili

svi ti gradovi,

svi ti ljudi,

sve te žene,

sve te mladosti.

Nestala je sa njima,

kao zrnce kvarca

u pesku dine,

i jedna čežnja,

preteška,

davnašnja.

Nestala,

kao pramen dima,

razvejan samoćom,

rasteran setom

raštrkanih misli

u dugim noćima.

Ni nje više nema,

nema ni dragog lika

kome je pripadala.

Otišla je

sa poslednjim

ostacima vremena,

nekud daleko,

pored beskraja.

Ostala je

još samo,

kao vizija

i kao sećanje,

fina figurica

od belog mramora.

Milen Šelmić