Osećam da
otišla sam daleko od sebe.
Vrištim svaku noć
u snu dozivajući se,
moleći se da se vratim.

Moja duša spava
na dnu najdubljeg mora.
Zakopana u pesku
podrhtava pri najmanjem
strujanju vode.
Telo kutija šibica,
prazna.
Čime da se ugrejem,
večni plamen
ne živi više ovde.

Sve ljubavi, čudjenja,
istinske suze,
istinsku sreću,
ostavila sam na dnu mora.
Volim tudjim srcem,
plačem tudjim,
neiskrenim suzama.
Čudim se samo sebi
kako još dopuštam
da gledam paperjasto plavo nebo
sumornim očima
pod teškom koprenom
ispranih hladnih boja.

Bože, čuješ me,
ti znaš da nisam ovde,
niti sam odavde.
Vrati me u tišinu
slane stvarnosti
ili me nauči
da živim a da ne osećam bol.

suverena