na što sam sve pristala

da bih obojila nebo

dugom iz tvojih očiju

i preslikala pod kožu

sve to

čekajući

okrenula sat unatrag

a tebe još nije bilo

ispred kipova

zaustavljen tramvaj

peti po redu zvonio je

na odlasku

priče su se smijale

na usnama neznanaca

a moje cipele u nervozi

šamarale su pločnik

sustiglo me samosažaljenje

i potom prodavačica s korpom

koja me iz viđenja poznavala

i s osmijehom

u pola cijene nudila je

šarene marame

kakve nosim

odavno već

(zna ona)

istrošila sam se potpuno

kažem postiđeno

(pa netko je ipak tu

uz mene i priča

kako bi moglo biti bolje)

spoznajući istinu

(u bajke odavno ne vjerujem

a čuda se uglavnom događaju

drugima)

...

neka neka

uzmi od srca

kad dođe

(ima zbog čega)

sve će on to platiti

Danja Đokić