na jednom davnom nebu

postojalo je veliko jato

postojalo

i letelo

njega je činilo

sto pedeset sedam

drugih ptica

i jedan galeb

po imenu Džozef

on je imao čudnu osobinu

da uvek predoseti nepogodu

i da

umeo je da govori ljudskim jezikom

ili sam ja umeo

da govorim njegovim

svejedno

razumeli smo se

bili su to dani uoči prvog sumraka

dani posle konačnog svitanja

dani pre buđenja

i posle umiranja

čudnovato

tih noći se uopšte ne sećam

kao da nisu ni postojale

možda se zato ne sećam ni snova

kada sam poslednji put video Džozefa

bio sam još mlad i imao sam krila

meni su to bila prva krila

a njemu je to bilo

sto pedeset i sedmo nebo

ogledao sam se u očima ptice

bez nekog jasnog cilja

ili namere

potpuno nesvestan toga

da je beli galeb

u tom trenutku znao moj cilj

i svaku moju nameru

beli galeb po imenu Džozef

i stotinu pedeset sedam drugih ptica

od toga dana ne verujem u sudbinu

ne verujem ni u razne aksiome i algoritme

verujem samo u nebo

sopstveno

i u krila

sopstvena

i u snagu

sopstvenu

i u saznanje

da ću jednoga dana

ja nekom biti pramen odlazećeg

onako

kao što je meni nekad bilo jato

od sto pedeset sedam drugih ptica

i jedan galeb

po imenu Džozef

Milen Šelmić