Ako mi se jednom probudi želja

da naslikam tvoj prtret,

neugaslim sećanjem na zamagljenom oblaku,

skinuću sa njega obrise pepeljaste senke

i očistiću ga od fragmenata jave, 

pripremajući ga isto onako

kao što se priprema slikarsko platno,

deo po deo i sloj po sloj...

Ali pre toga, da ne zaboravim: prevarili su te,

bezbroj puta ponovljena laž, nikad neće postati istina!

Laži se mogu, lukavstvom, pretvoriti u optužbe,

(ti to najbolje znaš, u toj sferi si suvereni vladar)

ali nikada, u istinu.

Ne boj se, neću te naslikati u pozi

kako izbegavaš odgovore,

niti u onoj u kojoj glumiš sveticu ili žrtvu.

Šalio sam se, neću te uopšte naslikati,

ubeđen sam da nisi zaslužila,

a meni je žao da upropastim oblak...

(za sećanje, manje-više)

Teško je naslikati portret,

treba tu proniknuti u karakter modela,

a ja, istini za volju,

tvoj karakter nešto nisam ni primetio...

Sic transit gloria mundi.

Nemoj da žališ za portretom.

Ostaće one pepeljaste senke,

fragmenti jave prevoriće se u svakodnevno sivilo,

oblak će, onako zamagljen, polako otploviti,

a tebi je ionako svejedno

što će nesuđeno platno za tvoj portret

vremenom pomračiti tvoju sopstvenu sliku o sebi...

Ako mi se jednom probudi želja

da naslikam tvoj prtret oživelim nemirom,

samo ću se nasmejati zamagljenom oblaku,

šeretski ću namignuti sećanju

i veoma tiho ću mu reći

da me pusti da spavam.

Milen Šelmić