- I -

Miholjsko jutro s početka Oktobra
me dočekalo na pločnicima
osunčanog Milana...

Sa rukama u džepovima
raskopčane pelerine
i blagim vetrom u kosi
udisala sam ovaj grad...

U odrazu velikog izloga
ogledao se moj lik
a svakim novim zvukom potpetice
javljalo se poneko sećanje
na protekle dane...

Neizbežno je bilo sećanje i na Vas
Gospodine Posebni...

A Milano...
tako je neodoljivo podsećao na Vas
u svoj svojoj veličini
ali i tajnovitosti
ma koliko reprezentativan bio...

Osmeh mi je zatitrao pri sećanju
na one dane...
koji sada izgledaju
i tužni i smešni
i tako čudno izmešteni
u neko nerealno vreme
prekriveni patinom sećanja
a opet tako bliski i stvarni
da evo...
hodaju pod ruku sa mnom
pločnicima velikog grada....

-II-

Na samom uglu ulice
u prizemlju jedne višespratnice
svoje utočište je našla
mala topla kafana.

Imala je dva izloga
i nekoliko stolova u bašti
prekrivenih tada popularnim
kariranim stoljnjacima.

Deo te priče ste bili i Vi
dragi moj Gospodine Posebni...

Svako jutro bi ste uz zvanično
"Dobro jutro"
na koje i niste očekovali odgovor
sedali za Vaš sto
i širili dnevne novine...

Ja sam Vam donosila čašu vode
i kafu...baš onakvu kakvu volite
jaku, gorku, prelivenu sa malo hladne vode
i uz stidljivi osmeh ih spuštala kraj Vas
ali...
Vi to nikada niste primetili
jer ste već uveliko bili zauzeti
najnovijim dešavanjima iz sveta
kulture, politike
i čega sve ne....
Vi u stvari nikada ni mene
niste primetili
sem možda jednom....

Iz ruku mi je ispao poslužavnik
prepun čaša i šolja....
Zvuk razbijenog stakla
tako je dugo odzvanjao u mojim ušima
vreme je stajalo
a ja sam bila svesna samo Vašeg pogleda...
Tada ste me pogledali
možda prvi put
i upitno, ozbiljno podigli obrvu
sa neizrečenim pitanjem
"Kako se usuđujem remetiti
vaš mir i zaokupljenost?"
Već sledećeg trenutka
mislim da ste i zaboravili da postojim...

Da Gospodine Posebni...
Niste znali da umirem
i crvenim od stida
što ste me primetili baš tada
kada sam bila
najnespretnije stvorenje na svetu...

- III -

Na velikom trgu hranim golubove
i dok mi Sunce miluje lice
razmišljam o Vama
dragi moj Gospodine Posebni...

Vi niste znali kako mi srce tuče
kao srce golubice
i kako sam vas iščekivala
cupkajući i izvirujući
preko brižljivo nabrane zavesice u izlogu
gledala krišom kako prilazite
i sedate za Vaš sto...

Uvek besprekorno obučeni....
Svaki dan druga košulja, kravata
drugo odelo...
Kao da ste brisali
svoja postojanja od prethodnog dana
ili su to bila razmetanja...
ne znam...

Uvek ste imali taj oreol tajanstvenosti
možda ste i nešto skrivali
a možda ste bili samo prazna ljuštura
koja je želela da ostavi
samo dobar utisak...
Ko zna...
Ja nikada neću saznati....

Mislim da mi se jednom
ali samo jednom učinilo
da posedujete malo
one ljudske topline...
Naime...

Sirotica koja je spremala kafanu
jednog je dana iz meni nepoznatog razloga
došla kasnije...nekako u vreme
kada ste i Vi dolazili...

Pažnju Vam je privukla
zveckajući ručkom metalne kante
koju je pomerala
vlažnim, žuljevitim rukama
dok je brisala pod...

Tada sam na Vašem licu primetila
nešto nalik na tugu
a oči su Vam dobile
neki čudan sjaj...
kao da je suza
na tren zaiskrila u njima
ali Vi ste brzo okrenuli glavu
i navukli
ozbiljni izraz lica....

Ne, niste me prevarili
dragi moj Gospodine Posebni...
Nešto u pojavi sirotice
Vas je ganulo, zabolelo...

A ja...
Ja sam tada pomislila
kako i u Vama ima topline
i da za Vas ipak ima nade...

- IV -

U bašti jednog Milanskog kafea
zaklonjenom od gradske vreve
ispijam topli kapućino
i posmatram parove....

I više nije čudno
misliti o Vama
dragi moj Gospodine Posebni....

Zanimljivo je da nikada niste
dolazili u društvu...
Uvek ste dolazili sami....
ponekad noseći crni, muški kišobran
za vreme kišnih dana....
Nikada niste bili užurbani....
već uvek odmereni, staloženi...
I nikada nisam bila po izrazu vašeg lica
pripremljena
na dolazak neke dame....
A bilo ih je....

Dolazile su
još izdaleka se smešeći
nudeći ruke na rukoljub
prefinjene
moderno obučene....
A Vi....
Kao pravi kavaljer ste ustajali
dočekivali ih
pridržavali ogrtače, stolice
već iznad glava im šaputali nešto
od čega su se osmehivale
kao i Vi...

A ja sam znala
da ta predstava traje
koliko i letnje kiše
koje donesu osveženje
a posle još veća zapara nastane
i znala sam da se ta dama
više nikada neće pojaviti
sa Vama sem ovaj put
a Vaše će lice sutra ličiti
na nebo pred oluju....

Ali...
Vi ste vešto igrali Vašu ulogu
i pričali, pričali....
i kao u inat bi ste zaćutali
kada sam Vam po navici
donosila skupoceno vino
i naše
najlepše kristalne čaše
koje su bolno zveckale
kada ste sa damama nazdravljali
nešto im poverljivo šaputali
a one bi se zakikotale
razvukle besprekorno našminkane usne
i još više se naginjale ka Vama....
Vi ste pomalo rumeneli...
Da li od vina, parfema
ili bujnih, ogoljenih poprsja
gde Vam se
pogled često zadržavao...

I dok sam ja zamišljala kako bi izgledalo
slušati taj Vaš šapat...
Vi ste ustajali
i odlazili
sa damom te večeri
u noć....

Eh moj Gospodine Posebni...
Vi niste znali
koliko Vas je isplakanih suza
svaki put ispratilo....

- V -

Dan već uveliko odmiče
a ja
duboko u sećanjima
prošlim tugama
hodam parkovima
snažno udišući vazduh
zemlje koja nije moja
ali leči...

Prekorevam i sada sebe
zbog vremena koje sam utrošila
tražeći iskru dobrote
mrvicu ljudskosti
ili bilo kakve empatije u Vama
dragi moj Gospodine Posebni...

AI nadala se
naivno, devojački
da ćete bar jednom
makar jednom
primetiti koliko ljubavi
je u mojim očima gorelo....

Sada znam...
Moja nada
da bi Vas moja ljubav oplemenila
zaista je bila naivna...

I ne iz inata
pakosti
ili osvete...

Poželela bih
da nikada
nikom više
ne budete Gospodin Posebni
jer Vama to ništa ne znači
Vi to čak i ne primećujete

još uvek moj
daleki
Gospodine Posebni....

Biljana Gavrilović