Danas mi, nekako, prija tišina.

Daje mi zvučnu podlogu za bol,

ostavlja prostor da čujem svoje misli

i da osetim ritam žile kucavice.

Čini mi se da su i ptice onemele,

sakrile se pd strehama i pod zvonicima,

ne čuje se ni pev, ni lepet,

ni dozivanje se iz gnezda ne čuje, ništa baš...

Mislim, da li sam nekim grubim rečima

prizvao muk, ili ga zaslužio,

pa onda ne odgovorim na to pitanje,

jer, šta su reči naspram tišine?

Reči...

Kako se reči molitve, nekako podmuklo

preobraze u reči prokletstva...

I kako ih više nikavo ćutanje ne može

izbrisati..

Ostaju kao deo vremena, izgovorene

i neizgovorene.

Nepovratno, i jedno, i drugo.

I onda mi, kao, prija tišina... eh...

Nikome nije mila ni tišina, ni tuga...

Samo je, eto, koristim kao utočište,

kao pribežište,

kao izlaz sopstvene ludosti.

Znam, naravno, da tišina nije zbog mene,

i da su ptice tu negde, samo su uzele predah,

znam i da mi reči nedostaju,

i da će vetar sledećeg časa ponovo grmeti

sa nekom novom kišom...

Znam i da nema greha, ili krivice u ljubavi,

i još neke tako važne stvari znam,

ili slutim...

Samo, ne znam zašto baš danas zvona miruju...

Milen Šelmić