A ti si ipak došao
I evo dahom ubrzanim do gušenja 
Grejem ti prozeble nožne prste
Rumene od hladnoće
Kao rani izdanci božura u martu
I ukočene
Kao leševi sitnih ptica u snegu na stazi 
Kojom sam mislila da nećeš doći:
Sibirska je hladnoća u našem spolja i unutra 
U stotoj Vartolomejskoj noći iza rastanka
I zavejan je put
Kojom se probija Reč između nas
Kroz smetove ćutanja...

A ti si ipak došao dragi

Tu si 

I otkravljuju ti se stopala i moje srce 
Dok gaziš po odluci o rastanku
I korakom (ne)pripitomljenog vuka
Ulaziš u moj odjugnuli san
Kroz špalir igličastih ledenica
Što vise sa krajeva mojih slepljenih trepavica 
I tope se i kaplju hladne i slane 
Po neslanoj šali sna o pticama i božurima 
I po meni 
Preklanoj 
Vučjim očnjacima buđenja 
U (bez)dan ...