Na oknima smo gledali kako naša lica postaju jednina
oko naših obrisa kosa nam se preplitala poput niski jorgovana.
Učio si me kako se vole jasike i kestenovi
znajući da pod miškom nosim hrastove i jablanove.

Bojama istisnutim iz jesenjih paleta
oslikavali smo praznine
na sasvim drugim krajevima sveta
onda bi u sazvežđima prstiju
gledali kako se ljudi čude
slikama na pokožici vodopada
u šumama kako se poput tila spuštaju odozgo
Posmatrači su sve to pripisivali nadnaravnim pojavama,
lokalnim slikarima,
dok smo se mi kupali u Moneovim Lokvanjima
šaputali kraj Mileninih lampi.

Imali smo prekrivač od vilinskih krila
jastuke i postelju od mahovine
zavese od bršljana.

Vodu smo pili iz drevnih bunara
i bili siti i svetlucavi
kao rosa koja bi nam dolazila u goste
prostirući pred nama dugu travnatu stazu
posutu cvetovima ribizli.

Malene breze nicale su na našim dlanovima
pevajući pesme o nezaboravu.

Darovao si mi slike koje su zimske balerine oslikavale na prozorima
pre mog buđenja.

Suncokreti su naš suton i lampa u kutu sobe
naš amrel ako nam se prohte u trenu.

Rasli smo s melodijama,
komponujući naše snove
lagano u prolazu
šetajući po gradovima i tajnim mestima.
Note su padale sa naših leđa
u povratku bi ih pokupili i od njih pravili topli hleb.
U očima smo čitali najnežnije stihove
čudnovate i pamtljive.

Onda si otišao u tišinu i zaključao vrata
tek tako kao potres i iznenadno buđenje vulkana.
Učini mi se u noćima kada se čuje kako mahovina diše
da čujem ključ u daljinama.

Više te ne tražim, poštujem tišinu.
Ne zalazim u lavirinte pitanja
samo ponekad ožednim drevno
prijede mi se naš hleb
Prevrćem po ormarima, tragam
ali ne nalazim vilinski prekrivač, jastuk od mahovine.

Imam punu vreću
U snu sna
u njima su beli konji
naše prve komšije

još čujem kako tiho prolaze da nas ne probude grubo

Znali su da jutrom na našim dlanovima rastu malene breze.

Napomena: Milena Pavlović Barili, slikarka i pesnikinja