Više se nisam probudio

Noć nije bila noć

I san više nije bio san

Kao da se pretvorio u večnost

Nekako kao smrt u jednom od svojih oblika

U jednom od mnogobrojnih scenarija

Zavrteo se karusel

I krenuo kaleidoskop

Izraslo je jedno ogromno drvo

Usred pustinje

Samo za jedan tren

U noći punog meseca

U noći praznog udisaja

U noći nemogućeg izdisaja

U noći

Dve potpuno iste devojčice

I jedna pikova dama

Samo su stajale tamo

U svojoj rastrojenoj dimenziji

U sobi iza izlaza za slučaj opasnosti

I gledale kroz zidove

Pikovu damu su odveli stražari

Bezlični stvorovi sa prevelikim kapama

Na kojima su bili motivi sa Pikasove Gernike

Odveli je do drveta u pustinji

I tamo je ostavili da čeka

Do kraja vremena

Opet je krenuo kaleidoskop

I zavrteo se karusel

Nikad se nisam probudio

Niti sam izašao iz noći

Koja i nije bila noć

Već nešto nalik pregršt malih smrti

Što se stapaju u jednu veličanstvenu

Beskonačnu

Beskonačno besmislenu

Beskrajno nedovršenu priču

A tamo u sobi iza ogledala

U dimenziji van svih dimenzija

I dalje su stajale one dve devojčice

Potpuno iste

Kao dva odsjaja jednog kristala

Nisu radile ništa

Samo su stajale

Ćutale

I gledale

Gledale kroz zidove